Vražja kandža

– Cila, kaj se to pripetilo da si denes predmolila čislo? – nakon mise upita župnik jednu od žena.

– Veru je nekaj prerezalo v križima, nemre se genuti. Niti jena druga ni štela, onda sam ja predmolila. 

– No dobro – reče župnik i upita - a to z Verom, je to jako ozbiljno?

– Zgledi da je. Ne bu tak fletno mogla dojti v cirkvu.

– A joj. Čudaj je dela v cirkvi i na farofu, a ona to dobro i fletno napravi, ne jambra, Boga moli, popeva i dela. Reči joj Cila, naj ide doktoru, da čim predi ozdravi.

– Bum, velečasni, bum. Falen Jezuš i Marijica! – viknu Cila za župnikom.

– Žene, ste čule našega župnika – Vera pak Vera, kak da mi to ne bi još i bolše napravile. Bi on videl kak prave žene delaju same če bi nam priliku dal. 

U nedjelju, čitajući oglase, župnik je svečano objavio:

– Župljani, u našoj će crkvi iduće nedjelje biti veliko slavlje, dijeljenje Svete Potvrde. Već tri godine nismo imali firmanike, a ove godine, Bogu hvala, čak petnaest. Zato nam iz biskupije šalju, ne delegata kao uvijek, već biskupa, pravog pravcatog biskupa i to onoga svetoga.

Začulo se čuđenje i ponosni ushit. Nakon mise pred crkvom komentiralo se:

– Viš, viš, nismo mi kaj god, kad nam z velkoga grada pošiljaju pravoga biskupa. 

– Velka je to stvar da nam decu krizma sveti čovek.

– Treba bu nam se vu najbolšem svetlu pokazati.

Cila je oko sebe okupila žene:

– Znate vi kaj to znači?

– Znam – odvratila je Jela – župnik bu štel da vse blešči i sveti se kak v katedrali.

– Treba bu i obeda svetešnoga pripraviti, i štrukle i makovnjaču… – uključila se Magda – i pri stolu dvoriti…

– … i obloke na farofu oprati, na dvoru drača popukati… – razmišljala je Jana.

– Oltarnike i obleku za miništrante bu treba poštirkati.

– Kaj Vera čaka, kaj još ni ozdravila – ljutila se Cila – kaj si misli da bumo mi njenega posla delale.

– Da ni tak duge betežna, več bi pol toga bilo napravleno.

– Se bojim da bu župnik nama natovaril njezinoga dela. – usplahirila se Magda.

– Daj Magda, kaj ti se zmešalo, na nas se nemre računati, imame mi dosti svoga dela. – odrešito će Cila.

– Nešče bu to moral napraviti … - započe Štefa.

– Žene, dajte se fletno organizerajte i primite dela. Čakam vas v jutro na farofu. – u hodu im je doviknuo župnik.

– E, ne bu to tak išle. Bu sveta Vera morala fletno ozdraviti. – zaključila je Cila i otpustila društvo.

Nekim čudom, Vera se za dva dana pojavila na župnom dvoru i prihvatila posla. Žene bi došle više iz radoznalosti nego li pomoći i brzo odjurile. Nije im bilo jasno što je Veri pomoglo da ukočenosti nestane i bude opet okretna i brza.

– Hojte, vam nekaj povem. – pozvala je Cila svoju ekipu ustranu.

– Je pri hiži kaj hudega? – zabrinula se Jela.

– Pri moji ne, al´ naša Vera ni tak sveta kak se dela… - Cila je očito saznala.

– No, poveč, poveč! – žurilo se Magdi.

– Kaj si mislite, od česa je sveta Vera najemput ozdravila?

– Morti je drožđenka i njoj dobro napravila? – upitala je Štefa.

– Probala je, neje pomoglo – rekla je Cila.

– Je na ravnem i trdom ležala? – Magda će.

– Od tega je još gorše bilo – odvrati Cila

– Je morti išla na one blokade? – pitala je Štefa.

– Ništ koristi ni od njih. – odvrati Cila.

– Ak´ neje pomogla fizikalna zi strujom i parafinom onda ne znam kaj je – zaključi Jela.

Cila je odmahivala glavom.

– Kakšno je to Božje vračtvo? – čudila se Štefa.

– Ni to, Štefa, od Bogeka, to ti je vračtvo od črnoga vraga! – svečano objavi Cila.

Žene se prekrižiše – Bog nas oslobodi, kaj govoriš Cila! Kakšno vražje vračtvo?

– Povedala mi je i čak preporučala če me prereže, ne trebam doktora več vražju kanđu i mam bum zdrava. – odgovori Cila.

– Od koje coprnice ju je dobila? – uznemirila se Jela.

– Kupila, v naši apoteki!

– Joj, Cila, če je v apoteki kupila ni to greh. Naša ti apoteka ima zeleni križ nad vrati – s olakšanjem će Štefa.

– Kak si ti naivna! Je, ima križ, al ima i kaču! – trijumfalno će Cila.

– I kaj nam je činiti? – u glas će žene.

– Si mislim, naj Vera vse pripravi za nedelu, tu namse ni treba vuplitati, ali biskupa pri stolu dvorila ne bu! Pred sveca nemre onaj kaj se z vražjom kanđom maže! – zaključila je Cila.

– Imaš praf. A koja bu od nas to prevzela? – upita Magda.

– Ja – Cila će - i gda dojdem pred njega z kokošjom juhicom, vse bum povedala, nek biskup presudi Veri i njeni vražji kanđi.

Nedjelja je osvanula sunčana, crkva i župni dvor uređeni i svečano okićeni, iz kuhinje je mirisala kokošja juhica i pečenje, a firmanici s nestrpljenjem očekivali svetog biskupa. Župnik je s ponosom pozdravio i svojim župljanima predstavio biskupa Vrageca, koji ih jesve osvojio svojom blagošću, dobrotom i svetošću, što je isijavala iz svake njegove riječi i pogleda. Cila je u čudu slušala, uvjerena da s njenim ušima nešto nije u redu. Kad je pak, poslužujući kod objeda, vidjela dar koji je župnik uručio biskupu, bila je uvjerena da joj se i vid kvari. Jer župnik je, saznavši kako svetog čovjeka često muče reuma i bolovi u leđima, s radošću biskupu darovao veliku kutiju ljekovite masti zvane Vražja kandža sa željom da taj čudesni lijek i biskupa, kao što je i župnikovu domaćicu, izliječi od bolova i ukočenosti, kako bi mogao poletno služiti vjernicima na slavu Božju.

Mira Šincek

Facebook komentari
Komentari ispod članaka ni na koji način nisu stavovi uredništva Varaždinskih vijesti te su za njih odgovorni isključivo čitatelji. Ističemo kako je stav redakcije da je zabranjeno vrijeđanje, govor mržnje te poticanje diskriminacije na osnovi rase, etničke pripadnosti, boje kože, spola, jezika, vjere, dobi, rodnog identiteta ili spolne orijentacije. Svi komentari za koje uredništvo procijeni da su neprikladni bit će obrisani, a njihovi autori prijavljeni nadležnim tijelima.

043 logo

Varaždinske-vijesti.hr koriste kolačiće (eng. Cookies) radi pružanja što boljeg korisničkog iskustva. Ako nastavite koristiti ovu web stranicu prihvaćate korištenje kolačića.