Štefekova kći želi glumit u porniću

„Ubil bum se! Ja bum se ubil, majke mi mile! Dost mi je svega!“, jednog je ranog jutra sa strujnog stupa glasno zapomagao Štefek – mjesni električar iz Cugovca Treznog – sela kojem čak ni ime nema puno veze s pameću. „Pun mi je kurac ovog mog glupog života! Ništa tu ne valja! Kći mi je premlada i prenapaljena – najgora kombinacija! Ljudi su zli i idioti – najgora kombinacija! Žena bi mi svaki dan štela, a meni se ne da – najgora kombinacija. Loto je 7 od 39 – najgora kombinacija.“

„A kaj se dereš Štefek, familiju mi budiš i petlu posel kradeš!“, javlja se s obližnjeg prozora Joža, mesar specijaliziran za pernate vragove – kako u selu vole zvati sve domaće živine prekrivene perjem.

„Nabijem i tebe i familiju, stoko jedna prevarantska!“, ne da se smesti poludjeli električar. „Gledal sam sad film na televeziji. Pa jel ti znaš da na ovom svetu dragih i dobrih ljudi ima, toplih i čednih - kaj ti ne budu prvom prilikom noža u leđa zabili?“

„Je Štefek, to ti je film.“, promuklo će mesar Joža.

„Je, znam da je film, al zakaj tak u životu ne bi iste mogle biti?“, zamišljeno odvrati Štefek.

„Je kajaznam. To ti je tak. Život je težak. Čovek se bori dok more i onda umre. Kaj moreš? Svima nam je tak“, rezignirano će Joža, u nadi da će pretjeranom patetikom malo primiriti Štefeka.

„Još sam ja život i podnosil dok je bil težak, al sad je pak nemogući postal! Jel me čuješ, ne-mo-gu-ći! Nemrem to više podnositi, đavoli me prljavi iznutra svakog dana koljeju. Prascima je za kolinje lepše neg meni. Tak su mi na pluća demoni prokleti seli da ni disati nemrem!“, reče nesretni električar kojem unutrašnji demoni izazivaju astmu“.

„Je, a kaje bile Štefek?“, priupita ga Joža.

„Lomim se, čitav se život lomim od posela, kroz mene je već tolko struje prešlo da sam celoga Nevjorka mogel posvetliti za noć! I kaj dobijam nazaj? Kćer mi oće proste filmove snimati u Mađarskoj! Ubil bum se, kad ti velim da bum se ubil, ne bi li se ubil! Joj da mi je pištolja kakvog iskamčiti da si muke prikratim!“, po šavovima lagano puca ubogi Štefek.

„Ma kaj to veliš Štefek, kakve proste filmove?“ , znatiželjan je Joža.

„Porniće, znaš kaj su pornići?! Smo ih gledali kod tebe kad ti je Božena s decom kumi otišla, ne? Mala veli da tu nema perspektive za nju, da oće malo sveta videti, kupiti si koju krpicu. Al' ja to ne bum tolereral – ubil bum i sebe i nju, – sam' moram paziti da onda prvo nju. Ne bu mi je tam neki stranci 'skorištavali. Vrag te pitaj kaje to, još bu u belom roblju siroče svršila.“

„Svršila bu, to je sigurno“, neoprezno izleti Joži. „Čuj Štefek, ak je mala vešta u tim stvarima, a zakaj ne bi probala?“

„Kaj?! Kaj si to rekel?! Moja mala vešta? Jel ti to mene provoceraš?! Sad bum sa stupa sišel i tu te pridavil kak piceka nad kojim genocida vršiš!“ Štefeku slina kroz usta ko fontana štrca.

„Naj, naj, kaj se odma srdiš“, Joža će pomirljivo dok napušta kućni prag i kreće prema stupu. Nastavlja: „Pa deca su ti danas napredna. Sve im je dostupne prek te vražje mreže. Vide te stvari puno prej neg kaj ih počnu delati. Ak se ona tomu veseli, ha čuj – ja te pitam, a zakaj ne? Morti ak napravi ime vu tem biznisu bu si nekej zaradila pak bu i tateku lakše.“, važno zaključuje.

„Samo prek mene mrtva! Da mi neki tam Mađari navlačiju malu. Infarkt bu me, infarkt bu me! I još pazi, đubrad već ima i scenarija, imaju i ime za film– neko komedijaško ime.“

„Koje?“, priupita Joža.

„Hello Kitty“, kroz jecaj odgovori Štefek.

„I joj, pa kaj nije to ona marka za dečju robu, sad pak niš ne razmem – kaje to? Pedofilski pornić?“, u nevjerici će Joža.

„Ma ne, konju! Ova druga riječ kad se izgovori na naškom znači neš druge, ne?“, koluta očima Štefek.

„Pa kak to Mađari uopće znaju?, vrag im jezika neandertalskoga dal!“, čudi se Joža.

„Zna đubrad zna, za hrvatsko crno tržište bi ga distribuerali – neki dip net ti to zovu. Al' sve je to dip šit koji ja ne bum dozvolil! Ne bu se moja mala kurvala za pare, a ne!“, odlučan je Štefek.

„Je, al kaj bu, frizerki u gradu ima kolko oćeš, tu kod nas posela nema, kaj bu jadna? - Si je krivu struku priskrbila. Očajno je dete već, velki je to stres“, Joža će sažalno, gledajući u pod.

„Ne mora zato prodavati svoje telo kak da je salama“, bez razmišljanja mu odbrusi Štefek.

„Je, a mlada je i zgodna. Kad bu ak ne bu sad zaradila malo za život. Ima sve potrebne adute – meke stvari brzo pretvara u krute“…, „Ups jebate, kaj mi je to stvarno naglas prek usne prešlo?“, u panici pomisli Joža kojeg su vlastite riječi iznenadile.

Štefeka su Jožine riječi stresle jače od svake struje koja ga je dohvatila u životu. Noga mu se skliznula sa željezne prečke i u tren oka uputio se skamenjenom Joži ravno na glavu.

(Nije im se, nasreću, ništa strašno dogodilo. Štefek je malo naravnao leđne diskove, a Joža je nekih sat vremena gledao zvijezde premda je friško bila svanula zora.)

Došavši kući Štefek je imao što za čuti. Kroz poluodškrinuta vrata kćerine sobe čuli su se glasni isprekidani uzdasi. Nije mogao vjerovati. Već je počelo. Ti besramnici već treniraju za film. I to u njegovoj obiteljskoj kući! Tiho baš, na prstima, otišao je do ladice s beštekom i izvukao najveći kuhinjski nož. Odlučio ih je sve povesti na preuranjeni posjet svevišnjem. Potpuno sluđen, s podignutim nožem u ruci sjurio se prema kćerinoj sobi, spreman da potamani sve što se kreće. Uz Tarzanov poklič proletio je kroz vrata: „Aaa-aaa-aaaa!!!“…

… Ni u snu nije mogao zamisliti prizor koji ga je tamo dočekao. Nasuprot kćeri, s nekom perverznom maskom na licu, sjedila je njena prijateljica i lemilicom joj palila kurje oko na palcu lijeve noge.

„Tata, kaj delaš tu!?“, sva zabezeknuta vrisnula je kći.

Štefek (zamuckujući): „ J -ja sssem mmmislil da ti sni-snimaš…“

Prijateljica (jedina hladnije glave) skida masku s lica i obraća se Štefeku: „Kaj da snima? Nastavak Psiha? Mislim, Vi mi s tim nožem zgledate kak iz te legendarne scene pod tušem.“

„Psiho, da, baš psiho“… puknutim, poluplačnim tonom procijedi Štefek, okrene se i pognutih ramena izađe na svježi seoski zrak. Nije mu se nikako sviđalo što se počeo miriti sa situacijom…

Zlatko Majsec

Facebook komentari
Komentari ispod članaka ni na koji način nisu stavovi uredništva Varaždinskih vijesti te su za njih odgovorni isključivo čitatelji. Ističemo kako je stav redakcije da je zabranjeno vrijeđanje, govor mržnje te poticanje diskriminacije na osnovi rase, etničke pripadnosti, boje kože, spola, jezika, vjere, dobi, rodnog identiteta ili spolne orijentacije. Svi komentari za koje uredništvo procijeni da su neprikladni bit će obrisani, a njihovi autori prijavljeni nadležnim tijelima.

043 logo

Varaždinske-vijesti.hr koriste kolačiće (eng. Cookies) radi pružanja što boljeg korisničkog iskustva. Ako nastavite koristiti ovu web stranicu prihvaćate korištenje kolačića.